The Idol (2023) – recenzija

Kad sam video promo za ovu seriju, znao sam da ću je sigurno gledati, ponajviše iz razloga što dolazi od autora moje najdraže serije “Euphoria” Sema Levinsona koji nas još jednom uvodi u mračan svet ljudskih poroka.

Serija prati Džoslin, mladu i jako popularnu pop pevačicu koja proživljava svoje najteže dane. Nedavno izašla iz psihijatrijske klinike u kojoj je dospela nakon majčine smrti, sprema se da izbaci svoj najnoviji album sa kojim nije zadovoljna jer oseća da to nije ona. Za nju se sve menja kada u noćnom izlasku upozna vlasnika kluba, misterioznog Tedrosa. Odmah privuku jedno drugo i ulaze u vezu. Postepeno, preseljava se kod nje, dovodi joj svoje klijente i preuzima potpunu kontrolu nad njenim životom. Ono što je počelo kao flert postaje opasan patološki odnos između manipulatora i njegove žrtve.

Slično kao sa Euforijom i ovde su se svi puritanci i konzervativci digli protiv serije kao nečega što kvari moral omladine. No dok je Euforija odolela pritiscima, Idolu to nije pošlo za rukom. Kritika i gledanost su je sahranile od starta, te je jasno da druge sezone neće biti. Da li je serija zaista toliko loša kao što je kritikuju? Odgovor je jedno veliko NE! Serija je odlična.

Pre svega sa psihološke strane, Džoslinin lik je odlično portretisan. Jasna je inspiracija pravih zvezda poput Britni Spirs (koja je više puta i spomenuta u seriji) i Ejmi Vajnhaus. I ovde imamo jednu slomljenu ličnost koju su traume iz detinjstva znatno obeležile i koja samo kroz patnju i bol nalazi unutrašnju sreću. Pokušava kroz muziku i umetnost da pronađe sebe, ali ni to joj ne polazi za rukom zbog pritiska ljudi oko nje. Tu je od samog početka prikazana mračna strana muzičke industrije i kako menadžeri kontrolišu pevače. Kako za njih zvezde nisu ljudi od krvi i mesa sa osećanjima, nego su roba za prodaju koja im donosi zaradu.

Svakako, najkompleksnija strana serije je odnos između dvoje glavnih likova Džoslin i Tedrosa. To je jedan manipulativan odnos koji je od samog početka sado – mazohistički. To je odnos u kome Džoslin svesno ulazi u poziciju žrtve, jer njoj je potrebno da je neko kontroliše i upravlja njome. To ne znači da je cilj serije romantizacija i veličanje sado – mazohizma kako je mnogi kritikuju. Scenario niti opravdava niti osuđuje ovaj odnos, samo posmatra sa strane i pruža njen objektivan prikaz, što je po meni i cilj umetnosti.

Prizori golotinje i seksa, koji su izazvali najviše kontroverze i podigli najveću prašinu u javnosti, jesu eksplicitni, ali ništa više eksplicitni od mnogih filmova iz Netflix produkcije, te ne razumem šta je toliko sporno u njima. Na kraju krajeva, seks je deo života, a sedma umetnost i treba da bude imitacija života, stoga smatram licemernim tražiti da se cenzuriše nešto što svi mi svakodnevno radimo i što je naša osnovna biološka funkcija.

Lili – Rouz Dep u ulozi Džoslin je jednom rečju – fantastična! Osvojila me je već u prvom kadru prve epizode kada je na svom licu iznela desetak različitih emocija za manje od dva minuta. Sama njena pojava je apsolutno čarobna i pleni svakim svojim kadrom takvom harizmom da te prosto mami da je gledaš na dnevnoj bazi. Njena sposobnost da prenese svu dubinu njenih emocija (što se najbolje videlo u sceni pokušaja snimanja spota, gde su Džoslinin psihički slom i Lilina prvoklasna gluma došle do svog vrhunca) doprinosi tome da snažnije razumemo Džoslinin lik i vežemo se za nju. Čak i kritičari koji pljuju po seriji, hvale njenu glumu kao najsvetliju tačku serije. Lili je definitivno glumica čiji ću rad ubuduće pratiti i za koju očekujem da nakon ove serije napravi veliku karijeru.

Odličan je i ostatak glumačke ekipe, a naročito bih želeo da spomenem Henka Azariju kao Džoslininog menadžera Haimija, mladu Suzanu Son koja očarava svojim anđeoskim glasom, talentovanog Troja Šivana kao Džoslininog promotera, uvek odličnog Elija Rota i Da’ Vin Džoj Randolf kao vragolastu Destini. Svi oni su uradili sjajan posao.

Pohvale naravno i za Levinsonovu režiju koja je još jedanput na vrhuncu svog nivoa i fotografiju koja je upečatljiva i svojom atmosferom lako uvlači u taj mračan svet muzičkog biznisa.

Serija ipak ima jednu ozbiljnu manu, a to je izbor glavnog glumca, proslavljenog pevača Ejbela Tesfeja poznatijeg kao “The Weeknd” koji je ujedno i producent serije, te je rešio da sebi dodeli glavnu ulogu što je pogrešna odluka. Možda je odličan pevač (ne znam pošto njegovu muziku ne pratim), ali glumački je loš. Nikakva harizma kod njega. U scenama gde bi trebalo da bude opasan, izgleda smešno. Sve je neubedljivo kod njega. To je prava šteta, jer mislim da je Lili zaslužila puno boljeg partnera i da bi serija bila puno bolja da je Tedrosa igrao neki kvalitetniji glumac.

Sama završnica serije je… Pa prilično diskutabilna. Priznajem i sam sam bio zatečen, čak i pomalo razočaran krajem. Očekivao sam potpuno drugačiji završetak priče. Ali sada nakon par dana od finala hladne glave, mislim da je kraj ustvari prilično dobar i da ima odličnu poentu.

Ne smatram ovu seriju remek – delom, niti budućim televizijskim klasikom. Ali sam svakako uživao u njoj i vraćajuće joj se sigurno u budućnosti.

The Idol (2023) / Ocena: 8/10 / Autor: Miloš Stojanović