Split- Recenzija

SPLIT
Kad čujete da se o nekom filmu govori u superlativu, da ga unapred hvale, da ga morate pogledati jer je to film poznatog režisera i sl. uzmite sve to sa nekom rezervom, da biste bili manje razočarani kada shvatite da vam je oteto nekih sat i po vremena života, ponovo… Kako početi, a pritom zadržati neki kurs i ne omalovažiti nikoga ko je učestvovao u stvaranju ovog dela? Ne znam ni sama, ali pokušaću zadrzati objektivnost, ne obećavam da ću uspeti u tome.

M. Night Shyamalan je režiser sa specificnim senzibilitetom i od njega smo dobili nekoliko zaista lepih uradaka od kojih bih izdvojila one koji su, na neki način, u vreme kada su nastajali bili nešto potpuno drugačije od svega do tada viđenog, a to su “Unbreakable” , “The Sixth Sense” i odličan “The Visit” koji me je iznenadio u pozitivnom smislu. Njegova odluka da glavnu ulogu odigra Jamesa McAvoy bila je ono što me je nateralo da se posvetim filmu. James McAvoy je jedan od malobrojnih glumaca koji ume da iznese ceo film samo na osnovu svog vragolastog osmeha i šarma a da pri tome zadrži vašu pažnju na temi filma i natera vas da poverujete njegovom liku, ma koga glumio. Ovde se to nije dogodilo ili sam ja negde propustila taj “klik” sa njim tokom filma.
Očekujući “Split” bila sam uverena da će film biti uzbudljiv i mračan i da ćemo posle nekoliko razočaravajućih bioskopskih naslova, napokon dobiti nešto vredno razgovora nakon odgledanog. Već u prvih sat vremena opsovala sam žestoko nekoliko puta u stilu – ružan glagol+pas+mater. Ne znam šta me je više nerviralo…
Početak filma delovao je pomalo nategnuto i nepotrebno se fokusirao na devojku koja će u ostatku filma biti glavna junakinja koja to, ne znam kako joj je to uspelo, ipak nije. Odmah nam je dato na znanje da je mala borac, da joj je majka umrla dok je bila mala, da ju je njen tajo vodao u lov sa očito izopačenim strikom, pa je ona sad, sirota, istraumirana, u školi je neprilagođena, emo junakinja dušu dala za ronjenje suzica nad njenom sudbinom.

Ulogu je na svoja nejaka pleća preuzela Anya Taylor- Joy (iako mi nije donela nikakvu radost dok sam se dosađivala gledajući je tako beživotnu kao mrtvu ribu na obali . Na nju se sažali otac jedne od njenih vršnjakinja i odluči da je poveze kući skupa sa ćerkom i njenom drugaricom. Već na parkingu, otima ih čovek koji će ih odvesti na nepoznatu lokaciju, u nesvesnom stanju.
Tu upoznajemo ekstrovertnog i opsesivno-kompusivnog muškarca koji šuškavim govorom pokušava da nas upozna sa prvom od 23 ličnosti koje obitavaju u njemu. Sayamalan je, na moju veliku žalost, odlučio da se sa ličnostima upoznajemo uglavnom na osnovu nekih spoljnih faktora, odeće, hoda, mimike lica, što je u jednom trenutku postalo toliko isforsirano i dosadno da sam poželela da bacim čašu u ekran.
Ni to nije bilo dovoljno da mi se kao gledaocu da na znanje kako imam posla sa opasnim likom, već je na scenu stupila dr. Fletcher, matori šišmiš koji se bacio na sticanje slave proučavajući ovog intrigantnog pacijenta. Uporne i mnogobrojne scene njihovih razgovora sa nadmudrivanjem oko toga s kim to ona sad razgovara, pa je li pogodila ili nije, pa likovanje ovog mangupa kad uspe da je prevari, odnele su više od sat vremena filma. Ja-oj! Za to vreme, dok se dotični maestro u menjanju identiteta šepuri što u haljini, što sa nekim ogavnim šalčićem, što kreveljeći se kao razmaženi, infantilni tinejdžer, cure pokušavaju da se oslobode poprilično trapavo i bez nekog arenalinskog naboja u scenariju.
Casey i dalje glumi uglavnom krupnim kadrom njenog lica na kojem dominiraju njene prelepe oči, ali sem toga ništa drugo ne osetih od nje. I ono što najvise mrzim, a što je donela američka kinematografija u poslednjih nekoliko godina, ovde me je takođe izluđivalo, a to je šaptav govor. Kao da se mističnost i snaga nekog čoveka ogleda u tome što on, dok priča jedva čujno, zvuči kao da je na samrti, pa ti trebaš pažljivo da slušaš šta on ima da ti kaže, a to je nešto jako mudro, a u stvari je obična, dosadna replika i ništa više.

Sama tema filma – Dissociative Identity Disorder je izuzetna za obrađivanje, pogotovo na dramski način i već smo imali prilike da viđamo odlične filmove koji se bave time,  poput “Identity” , “Secret Window” , “Black Swan” , “Persona” , i meni najdraži “Machinist” koji nije mnogo mudrovao, ali je mnogo pokazao…
Svako ko se ikad, gledajući ove filmove, zapitao šta je to DID, taj je saznao da je u pitanju psihičko oboljenje koje je prvi put spomenuto početkom prošloga veka, a postalo je poznato nakon sto je objavljena knjiga “Tri lica jedne Eve” koju su napisali Thigpen C. H. i Clekey H. Otkriveno je da su ljudi sa ovim poremećajem dožveli seksualno zlostavljanje u ranom detinjstvu koje je osoba doživela tako traumatično da je bila prisiljena da na neki način odstupi od sebe same i izmesti svoj identitet na neko sigurno mesto, gradeći svoju novu ličnost koja će lakše moći da se nosi sa traumom.
Obično je reč o identitetu koji je sušta suprotnost originalnom i samim tim manje osetljive prirode, zastitnički nastrojen prema žrtvi, koji može čak i da razvije neke svoje osobine kao da je ličnost sama za sebe. Tako se dešavalo da novi identiteti mogu da pokazuju, doduše sa ne baš mnogo odstupanja od originala, čak i fizičke promene kao i fiziološke, poput toga da moraju da nose naočare zbog slabijeg vida, ili da uzimaju insulin, ili da su odjednom levaci, da su alergični, da im je IQ niži ili viši.
Time se režiser vodio tokom snimanja filma, želeći da nam ponudi jezivu priču o pacijentu koji, ni manje ni više, ima 23 identiteta i gradi novi, u kjem će se naći omanja vojska onih koje već ima, a prozvao ga je Horda.
Sad je trebalo da se uplašimo zbog toga što Horda ima gadnu osobinu- da jede mlade devojke, i što ga njegov vlasnik opisuje jezivim pridevima, a od Horde smo dobili par skokova iz mesta, brzo trčanje (bez prepona), pentranje po zidu poput do sada sto puta viđenih demončića, kreveljenje, šištanje, pretnje, glupe replike, nuđenje gledaocu da mu glumac kaže sta je hteo reći režiser.
Gomila praznih, nepotrebno ponovljenih kadrova, unezverene i prestravljene tinejdžerke, doktorica koja plazi po stanu tražeći žrtve, pa njeno podrhtavanje i suzice dok, kao, shvata kakva je zver pred njom…
Negde sam pročitala kako bi James McAvoj trebalo da dobije Oskara za ovu ulogu, a ja se pitam – “Zbog čega?”. Ovo je mogao da odglumi svaki glumac nižeg ranga od njega. Njegov filmski opus pokazao je da je sjajan glumac mnogo puta, a meni je bila dovoljna njegova uloga korumpiranog, pokvarenog policajca narkomana u “Filth” , koja je izvedena maestralno. Ovde je preglumljavao u pokušaju da dočara tolike likove u tako malo vremena, a često je ispadao smešan i poprilično neuverljiv, što je krivica samog režisera. Kraj filma nije ispao tako loše, nije ni da je baš ceo bio loš, ali ostala je neka velika rupa u mozgu do pretposlednjeg kadra. Zašto spominjem taj kadar ?
Zato što vidimo dve žene kako drobe nešto o slučaju poremećenog ubice koji je, eto, razotkriven, a jedna od njih se priseti slučaja koji je takođe svojevremeno bio poznat javnosti… U trenutku kad ne može da se seti imena ubice, kadar se seli na čoveka do nje i tada, potpuno neočekivano, majstor preokreta u filmu u zadnjim minutama-Shyamalan, dovodi nam jako dobro poznatu njušku-to je Bruce Willis u svojoj cameo ulozi od par sekundi u kojoj izgovara “Mr. Glass !”.
Tako je one koji znaju o kome je reč katapultirao u svoje remek – delo “Unbreakable” odakle nam je doveo Davida Dunn-a i ostavio zagonetku oko toga šta je režiser hteo da poruči tom mini-scenom.

Da li će se lik Davida Dunna vratiti u narednom Shyamalanovom filmu ili je, svestan da je ovaj film otaljao i površno ga doneo pred zahtevniju publiku, hteo da nas podseti da je nekad bio veliki režiser, ostaje nam da čekamo sa strepnjom.
A do tada, (moliću neistomišljenike da mi ne zamere), reći ću samo još ovo : Split je shit.

Allana Wood