Home / Recenzije / Olive Kitteridge – Recenzija

Olive Kitteridge – Recenzija

Možda ovo nije serija koju biste želeli da pogledate za nadolazeće praznike, no možda se predomislite i date šansu ovom ostvarenju. Zašto? Iz prostog razloga što nismo svi zahvaćeni ludilom božićnog ugođaja i volimo da pogledamo neke stvari koje se događaju i drugima, a ne samo nama.

Priče o običnim, životnim, situacijama su me oduvek privlačile na poseban način, jer sam tako mogla lakše da percipiram svet oko mene i čudne načine na koji on funkcioniše. Ova serija je uspela da secira, do u tančine, osobine koje primećujemo kod, nama dragih, ili manje dragih, ljudi: prijatelja, rođaka, suseda.

U prvoj sceni upoznajemo stariju ženu koja sa tranzistorom hoda kroz šumu, zatim prostire deku, klekne, i uz muziku koja se diže i ispunjava divan, jesenji dan, samouvereno vadi pištolj i prislanja ga na slepoočnicu.
Tu se radnja seli u miran, primorski gradić gde živi i radi nastavnica matematike, Olive Kitteridge, koju izvanredno glumi Frances McDormand. Ta divna Frances, koju sam uvek željna da vidim na ekranu, jer ona ima takvu vrstu šarma koji pleni pažnjom, ma šta glumila.
Ne znam da li je potrebno spominjati njene uspešnice u filmovima “Fargo” i, meni posebno dragu uloga u “Burning after reading”, ali, evo, možda zbog novih generacija filmofila, ja sam to, ipak, uradila.

Olive je žena vrlo teškog karaktera, koji je često dovodi u neugodne situacije, što u relaciji sa roditeljima svojih učenika, što u odnosima sa svojom porodicom. Udata je za Henryja, apotekara, po prirodi vrlo optimističnog čoveka, pitome, popustljive naravi, muškarca koji od života traži vrlo malo.
Glumac,Richard Jenkins (divna uloga Waltera Valea u “The Visitor”, takođe i ona sa Frances u “Burning after reading”) je ulogu zapostavljenog i pažnje željnog muža odigrao kao da i nije glumio.

Brak je na klimavim nogama i Olive pronalazi zadovoljstvo u druženju sa čovekom koji je njena suprotnost. Iako je taj odnos platonski, otkriva nam drugačiju Olive, luckastu, opuštenu, spremnu na rizik. U svim drugim situacijama ona je vrlo direktna, ne govori mnogo, ali su njene rečenice grube, britke, a držanje nadmeno, kruto, zastrašujuće (scena u kojoj grdi devojčicu zbog branja cveća).  Njeno baštovanstvo je opsesivno i ona prezire bilo kakvo narušavanje reda u prirodi.

Sin Christopher oseća majčinu dominaciju u domu u kojem se ne razgovara o osećanjima, te potajno razvija odbojnost prema njoj i želju da što pre ode od nje.
Olive prezire razmaženost duha, pogotovo kod sina, i više obraća pažnju na dete čija majka boluje od teške depresije. Ona je ne sažaljeva, prihvata njenu bolest i trudi se da je ohrabri, bar zbog sina koji tone skupa sa svojim halucinacijama koje će ga,u
kasnijim godinama, potaći da postane psihijatar i ponovo ukrsti svoj put sa našom junakinjom.

Moram pohvaliti Rosemarie DeWitt kao bolesnu Rachell (pogledati je u “Rachel getting married” i “Promised Land” Gus Van Santa). Kroz njenu bolest i odrastanje sina, možemo da shvatimo i detinjstvo Olive, čiji se otac ubio nakon dugih godina depresije. Christopher odrasta u čoveka koji se distancira od roditelja, pokušava kroz brak da nadoknadi ljubav koja mu treba, ali je njegova izabranica blebetava, bezosećajna kučka koja misli samo na svoj i status svoje porodice.
Olive sinovljeve izabranice čak i ne zove imenom, što je odlika njenog načina da osobi da na znanje koliko je nevažna.

Da joj je sin slabić,uverila se kada ga je posetila nakon što se drugi put oženio. Tada se prvi put suočila sa vlastitim manama, a i drugačijim načinom vaspitavanja deteta, gde je dete ono koje dominira i uvek je u pravu.
Teška epizoda kada ošamari nemirno i bezobrazno dete iz snahinog prethodnog braka, pokazuje nam Olive koja je poražena zbog želje da ugodi sinu posle toliko godina, te ponižavanje dok se izvinjava tom derištu, i scena na aerodromu gde se slama njen autoritet i gde prvi put radi ono što joj neko naređuje, nekako je dovodi do tačke kad shvata da mora da promeni nešto po pitanju ostatka svog života.
Njen muž umire u domu za brigu o starima, gde ga je odvela nakon doživljenog moždanog udara. Tu se suočila sa činjenicom da te bolest čini teretom za druge, a i otkrila je koliko je zapravo volela svog muža.
Praznina koja je ostala nakon njegovog odlaska i teške svađe sa sinom, dovodi nas do njene odluke da oduzme sebi život.
Jedina nit koja je izvlači iz kreveta, svakog dana, je ostareli pas, verni pratilac dugi niz godina, kojeg ne želi ostaviti i čeka da on prvi napusti ovaj svet.
Ovde dolazi do susreta između nje i očajnog, bezvoljnog Jacka,k ojeg glumi dragi Bill Murray.

On je ciničan, mrzovoljan tip kod kojeg nema mnogo mesta za gubljenje vremena i na prvu bezuspešno pokušava da zainteresuje Olive za druženje. Ali, starost, samoća i ovaj divan, magičan svet, teraju Olive da mu da drugu šansu, da nama pokaže da je život, uprkos svemu, dragocen i da lepe trenutke uvek možemo da podelimo s nekim koga možda upoznamo i u poznim godinama.

Znam da sam bila opširna, ali ova priča ima toliko toga da kaže, i toliko toga nisam čak ni uspela da stavim u tekst.
U seriji postoji mnogo crnog humora i nekih iskarikiranih likova koji su vredni prezira i čak nam se i zgade.
Ostaje mi da vas pozovem da upoznate Olive, da joj date priliku da vas očara.
Ja bih volela da sam poznavala jednu takvu ženu, a često bih volela da sam i sama takva.

Allana Wood