Home / Recenzije / Men & Chicken – Recenzija

Men & Chicken – Recenzija

Što bi pajtonovci rekli: ‘A sad nešto sasvim drugačije!’

Razmišljala sam mnogo o tome o čemu bih pisala, jer je izašlo par novih naslova. Međutim, misli su mi se uvek vraćale na neke filmove koji su prošli, manje ili više zapaženo. Jedan od njih je ‘Men & Chicken‘.

Ovo je film danskog režisera i pisca scenarija-Andersa Thomasa Jensena. Svima onima koji ne znaju ko je on-sram da vas bude!
Onima koji ne žele da saznaju ko je on- sram vas bilo! A onima koji žele da saznaju više o njemu, preporučujem njegova fantastična ostvarenja: FLICKERING LIGHTS (2000), THE GREEN BUTCHERS (2003), ADAM`S APPLES (2005), zatim film za koji je napisao scenario, AFTER THE WEDDING (2006), i naravno, gore pomenuti o kojem ću napisati riječ-dvije.

Ne bih sada davila trivijama vezanim uz glumce koji glume gotovo u svim njegovim filmovima i imaju neodoljivu harizmu, ali moram se dotaći Madsa Mikkelsena. Mads… Mads… Mads…

Holivud pokušava da ga proguta ulogama u skupim filmovima koje mu daje, ali džaba im, jer on nikad neće izgubiti ništa od svog nemjerljivog talenta.

U svakom filmu on je drugačiji, a kad sam čula da će glumiti Hannibala, prvi put sam se pomolila Bogu i moje su molitve uslišene- bio je to jedan sasvim drugačiji, potpuno novi lik koji je bio mračan, nasilan,o krutan, hladan, nemilosrdan, zao i jedino što ste mogli je bilo- zavoljeti ga.

Nasuprot toj ulozi, ona u filmu JAGTEN (THE HUNT) je pokazala koliko emocija može da pokaže i natjera vas da ga doživite potpuno realistično.

Film ‘Men & Chicken‘ (Mænd & høns) je nešto potpuno ludo i apsurdno, ni nalik na filmove na koje naletite, onako, u prolazu, niti je film koji će vam preporučiti neko od poznanika.

“Ovo je priča o braći kojoj priroda nije podijelila baš najbolje karte. Zapravo, uopšte im nije podijelila karte. Ipak, kao i svi i oni su sanjali da će postati veliki, da će nesto postići. Ali,s anjali su i o nekim manjim stvarima, recimo, kako da prežive i eventualno pronađu svrhu u svom životu.”

Gabriel, profesor filozofije i evolucione psihologije na univerzitetu, dolazi da posjeti oca koji umire.

Upoznajemo i njegovog brata Eliasa, na sastanku sa ženom invalidom, koja je zadivljena time što on nema predrasuda kada su žene u kolicima u pitanju. Međutim, njihov razgovor odlazi u potpuno drugačijem smjeru i kada ona posumnja da je on na sastanku samo zato da bi od nje, psihologa, dobio profesionalan savjet, Elias, potpuno uvrijeđen kaže: “Dakle, ne smijem preko neta da zakažem sastanak sa psihoterapeutom i tako uštedim 875 kruna plus PDV? Strašno ste me uvrijedili!”

Već u toj sceni se vidi da ovo nije politički korektan film i da Jensen, prosto, ne umije da napravi takav film.
Elias odlazi u bolnicu i susret sa bratom je hladan. Vidimo da je Elias izuzetno osjetljiv na svog brata, da je zastitnički nastrojen prema njemu, iako ovaj pokušava da se distancira. Otac im je ostavio video poruku i oni saznaju da nisu rođena braća, da im je pravi otac Evelio Tanatos, italijanski genetičar, pionir u istraživanju matičnih čelija i da nemaju istu majku.

Scena u kojoj gledaju video u čijem kadru dominiraju staračke noge u zategnutim sivim čarapama je neponovljiva. Gabriel je oduševljen saznanjem da nisu rođena braća, iako to i sami primječuju: Elias je visok, svijetle, bujne kose, a Gabriel nizak, pročelav.

Uprkos tome, Elias, koji je rastužen, kaže: “Ličimo! Kao jaje jajetu! Obojica imamo braon oči.”
I jos nesto: zečiju usnu. Dok plače, uviđamo koliko je zapravo osjećajan i koliko se divi svom polubratu, pa ga ubjeđuje da zajedno pođu da potraže oca koji živi na izolovanom ostrvu sa 42 stanovnika. Usput ćete čuti, u njihovoj konverzaciji da je Darvin bio gubitnik i budala.

Što više film odmiče, stiče se prava slika o izuzetno inteligentnim ljudima koji su veoma neobični: Gabriel ima tik, kao da klikće, a Elias stalnu potrebu da masturbira.

Kad ih je na ostrvu dočekao gradonačelnik, jedino što je zanimalo starijeg brata je to da li na otrvu ima žena. “Ne može se reći da smo loša krv, pa ako imate koju ćerku, tu i tamo…”

Dolaze na ogromno, zapušteno imanje, o kom su čuli sve najgore, po kojem šetkaju razne životinje. Gabriel smatra da je pametnije da sam ode da se najavi jer je Elias vrlo nepredvidljiiv, grub i nagao.Vrata otvara mladi muškarac koji uz pomoć svog brata pokušava da otjera stranca, iako se ovaj trudi da objasni da im je brat. Dolazi do uvrnute tuče u kojoj otkačena braća prebijaju gosta prepariranim labudom.

Već sutradan Elijas uzvraća udarac oklagijom, govoreći jezik koji braća razumiju.

Dakle, uz mnogo suludih situacija upoznajemo Franza, čiji je hobi prepariranje životinja, koji je nekada radio u vrtiću “Divlje guske” koji broji dva djeteta i otpušten je jer je prebio dječaka prepariranom lisicom.
Njegov jedini san je da se vrati na posao. Ima veliku kontrolu nad ostalima.

Josef je blage naravi, pravi sireve i obožava da ih jede.
Stalno pokušava da trčanjem skine višak kilograma, ali uz veliki apetit to mu ne polazi za rukom.
Gregor prvi počinje da se žblizava sa novom braćom i pomaže im da otkriju šta je to što ih je učinilo takvima, jer svi imaju slične deformitete. On stalno mašta o djevojkama i raduje se što će uskoro upoznati neku.

Kad god su zatražili da vide oca, junaci naše priče su nailazili na otpor sve dok sami nisu saznali da je otac već dugo mrtav. Kada su pitali zašto to taje, Gregor je rekao : “Ustanovili smo da se njegovom smrću ništa drastično nije promijenilo.”
Franz se usprotivio sahrani snažnim argumentom: “Bilo bi suludo pretjerivanje da sad krenemo da sahranjujemo tatu. Čovjek za osam mjeseci puni sto godina.”

Gabriel pokušava da ovu čudnu družinu nekako održi na okupu, uprkos stalnim tučama i tenzijama. Nagovara ih da nauče da komuniciraju, da koriste riječi, a ne šerpe i očerupane ptice, da peru odjeću i ruke nakon korištenja toaleta.

Elias se brzo prilagođava braći. Za svaki pogrešan korak prijeti se odlaskom u kavez koji služi da se ohlade usijane glave.

Priča nas vodi u smjeru genetskog inženjeringa čije su žrtve svuda gdje se pogleda. U podrumu se kriju nove tajne koje zbunjuju ove nemirne ljude. Ono što je u filmu izuzetno je ugođaj nemogućeg koje postaje sasvim moguće i uobičajeno.

Mnogo me je zasmijala scena kada se braća prvi put sreću sa Biblijom koja je u kući bila zabranjeno štivo. Kad je Josef čitao priču o tome kako je Bog saopštio Avramu da mora žrtvovati sina Isaka, dodavao je svoje viđenje događaja, navodeći da je Avram imao šizofreniju koja nije liječena anti-psihoticima. Zato je čuo glasove, koji su mu poslije rekli da umjesto sina žrtvuje ovna, pa je njegovo mišljenje da je to zbog utjecaja razrijeđenog planinskog vazduha na mozak, koji može da proizvede teške, halucinogene fantazije.

Njihove rasprave su dokaz da su vrlo inteligentni i zabavni. Franz je bio bijesan kada je npr. čuo za Boga i odvalio je: “I taj Bog glumi Gospoda i ljudima od sto godina poklanja djecu!”

Grozne scene u podrumu gde je njihov otac vršio eksperimente, vode ka završnici ovog magičnog filma. Zauvijek će vam ostati u glavi reČenice poput:
“Udaranje oklagijom je kukavički, ali efikasno.”
“Ja uvek mogu da vam pomognem kad vas neko mlati životinjama.”
“Gluhima ples izgleda besmisleno”.

Isto kao i scene njihovih večera dok otimaju tanjire svađajući se oko slike na njima, djetinjastog durenja i razmaženosti.
I još nešto!

Iako film na kompleksan način donosi pred vas jednu ovakvu priču, u centru pažnje je odnos između braće, tema porodice i njeno jačanje uprkos nevoljama i različitostima u njoj.

Završiću riječima naratora u filmu i poželjeti vam dobru zabavu koja vam je zagarantovanaukoliko budete otvorenog uma i strpljivi.

“Uz pomoć Evelijevog podruma shvatili smo nešto izuzetno: da je svaki život, zapravo, malo čudo. Svako živo biće, lijepo ili ružno, debelo ili mršavo, dobro ili zlo, djeca i starci, životinje i ljudi i sve između što je nekad negde neko stvorio.”

Allana Wood