Guillermo del Toro’s Pinocchio (2022) – recenzija
Pogledao sam ovo sinoć Guillermo del Toro’s Pinocchio (2022), pošto volim dela Del Tora, i kad sam vido na prvu da su likovi nacrtani na foru kao da su od plastelina ili plastike, nije mi se baš dopalo crtanje, al’ dao sam mu šansu da vidim dal’ je bolji od Diznijeve verzije.
Ali kada je Djepeto napravio Pinokija opet sam bio razočaran zbog toga kako je Pinokio izgledao, nikad ružnije stvorenje nisam u životu video u ovoj bajci. Ali kako mi se sve nagomilavalo postepeno kroz gledanje, početak scenarija mi se dopao pa mi je čak za nijansu i bolji od Diznijevog, i onda od pola počinje nešto što ne priliči da se nalazi ni u ovoj bajci a kamoli u animaciji za decu, ovde scenario prati vreme Drugog svetskog rata, i dešava se u Italiji.
Ovde Pinokio živi pod Musolinijevom vladavinom, a Pinokio je tu kao neko ko gine od strane nacista i pod drugim slučajnim okolnostima koje ga ubiju.
Pinokio je besmrtnik koji ne može da umre i kada ga ubiju završi u zoni između pakla i raja, a demonka ga vraća konstantno kada istekne peščani sat. Mada priča usput prati original Diznijevu bajku ali na skroz drugačiji i mračniji način koji inače promovise Del Toro.
Nacističkog pozdrava bilo je po više puta u ovom animiranom filmu, i ne znam kako je Musolini zalutao u Pinokija ali tu je nacrtan glavom i bradom.
Uglavnom, ovde nemamo lisicu i mačka, već mesto njih vlasnika cirkusa i majmuna za koga će na bini raditi Pinokio. Imamo i kita koji proguta Djepeta, ali ovde Djepeto u njegovom stomaku kao da je na kampovanju …
Opšte ludilo, zbrka od priče na skroz drugačiji način koji se meni uopšte nije dopao, nije me impresionirao ni Diznijev rimejk, al’ ovaj tek …
IMDb mu je dao visoku ocenu koju ja ne mogu da razumem 7.9, možda zbog Del Tora, al’ ja ću dati ocenu po mom doživljaju, a mnogi drugi ne moraju da se slože sa mnom …
Dragan Grgurić / OCENA : 3.9 / 10.0
