Fear Street trilogija (2021) – recenzija
Za ljubitelje kultnih slešer horora, donosim vam preporuku za ovu trilogiju u režiji Li Janijak koja predstavlja omaž na mnoga kultna horor ostvarenja.
Prvi film u trilogiji vodi nas u 1994 godinu, u gradiću pod nazivom Šejdisajd gde na svakih par decenija neka normalna mlada osoba poludi i postane masovni ubica. Mnogi veruju da je to posledica kletve koju je bacila veštica Sara Fjer pre nego što je pogubljena kao osvetu gradu. Naša glavna junakinja, školska navijačica Dina (Kijana Madeira) nije jedna od njih. Ona prosto smatra da negativna atmosfera među mladima čini da polude. Međutim moraće da promeni mišljenje kada njena bivša devojka Sem postane meta paranormalnih sila koji žele da je ubiju.
Već na samom početku filma kada dobijamo scenu jako sličnu onoj u kultnom Scream, jasno nam je da je cilj rediteljke da napravi svojevrsan omaž hororima devedesetih, u čemu vešto uspeva. Film, iako krcat kliše momentima, uspeva da zabavi publiku. I što je najvažnije ima glavne likove koji, uprkos tome što su plitko napisani (što je takođe rekao bih ciljano omaž tinejdžerskim hororima) ti se lako uvuku pod kožu i čine da ti bude stalo do njih.
Od glumačke ekipe posebno bih pohvalio glavnu glumicu Kijanu Madeiru, kao i Juliju Revald koja je maestralna u ulozi Kejt i pravo glumačko otkriće. Jedina mana mi je Olivija Skot Velč u ulozi Sem koja jako loše nosi svoju ulogu, bez ikakvih emocija, niti postoji prava hemija sa Kijanom, bez obzira što se ona trudila. Romansa između Dine i Sem bi mnogo upečatljivija bila da su za Sem našli neku kvalitetniju glumicu.
No kako bilo, prvi film trilogije jeste najslabiji, ali predstavlja vrlo zabavan uvod u priču.
Ocena: 7,5/10
Nakon događaja iz prvog filma, Dina i njen brat dolaze kod C. Berman, žene koja je preživela prethodni pokolj da im otkrije kako da razbiju kletvu. Priča nas dalje vodi u 1978 godinu, u vremenu pokolja u kampu.
Meni lično najdraži film u trilogiji. Odlično režiran sa sjajnim scenama pokolja koje predstavljaju omaž slešerima sedamdesetih kao što je Friday 13th. Ono što meni međutim čini ovaj nastavak tako snažnim jeste emotivna strana priče. Likovi za koje se emotivno vežeš i navijaš svim srcem da prežive, iako je unapred najavljeno za neke likove da neće preživeti. Sama završnica, kada film iz krvavog slešera prelazi u ličnu dramu je jako brutalno urađen, a gluma mladih u ovom nastavku je prilično upečatljiva.
Ocena: 8,5/10
Na kraju “1978” Dina se čarolijom prebacuje u telo ozloglašene Sare Fjer i konačno otkriva istinu porekla zla koje uništava njihov grad.
Sve što bih napisao konkretno o radnji poslednjeg filma u trilogiji bi bio preveliki spojler i uništio bi efekat iznenađenja, te ću samo napisati da je treći film urađen uistinu vrhunski. Objektivno verovatno najbolji u trilogiji, iako je meni lično “1978” draži.
Treći deo podeljen je u dva dela. Prva polovina filma smeštena je u 1666 godinu i tu se pojavljuju svi glumci koji su igrali u prva dva filma, ali u drugim ulogama (što je posebno zanimljiva odluka rediteljke), dok se u drugoj polovini vraćamo u 1994 gde će naši glavni junaci imati konačan obračun sa zlom koje ih proganja od prvog dela.
Sa tehničke strane “1666” je (naročito u prvoj polovini “najbolje snimljen u trilogiji sa sjajnom atmosferom koja podseća na onu iz filma” The Vvitch” Roberta Egersa. A sama završnica donosi neke neočekivane obrte i konačni sukob sa glavnim negativcima bih nazvao skoro epskim. Svakako zadnjih 15 – 20 minuta podiže trilogiju na viši nivo i daje joj finale kakvo zaslužuje.
Ocena: 8/10 / Miloš Stojanović
