Home / Recenzije / The Autopsy of Jane Doe – Recenzija filma

The Autopsy of Jane Doe – Recenzija filma

Započeti recenziju horor filma nije baš zahvalan posao, jer će, kad tad, u tekstu, da se pojavi i malo nezadovoljstva onim što je odgledano.

Film počinje scenom mesta zločina, u porodičnoj kući, koje obrađuje tim forenzičara. Dolazi do zapleta, kada policajci, u podrumu, otkrivaju do pola zakopano tijelo mlade žene. Pošto ne mogu da je povežu sa zločinom i usljed nedostatka bilo kakvih informacija, ženi daju taj čuveni identitet mrtvih, nepoznatih žena: “Jane Doe“.

U nekoliko narednih scena upoznajemo oca i sina koji zajedno obavljaju obdukcije. Njihov odnos je u harmoniji, predani su poslu, besprekorni, pronicljivi i iskusni.
Otac, Tommy Tilden, blagonaklono podučava sina, Austina, tajnama zanata koji je generacijama u njihovoj porodici.

Scene obdukcije propraćene su veselom muzikom, naglašavajući opuštenost i rutinu u njihovom radu, nasuprot stravičnom izgledu same mrtvačnice, krvavim instrumentima i boksovima u kojima leže mrtvaci. Na neobičan način, zahvaljujući Austinovoj devojci, saznajemo jednu morbidnu sitnicu: nekada su mrtve sahranjivali sa zvoncem zavezanim oko stopala.
Ovo je bila predostrožnost zbog onih koji su bili sahranjeni, u stanju duboke kome, pa bi se vraćali iz mrtvih. Taj detalj doprinijet će mnogo zlokobnoj atmosferi.

Policija dovodi Jane Doe kod Tildenovih, zahtijevajući hitnu obdukciju. Već pri samom spoljašnjem pregledu, nešto kod nje nije u redu, jer stanje njenog tijela ne odgovara vremenu smrti, te djeluje svježe i gotovo živo.

Otac i sin vade njene organe i zdravim razumom pokušavaju da objasne traume unutar tijela koje je netaknuto. Njihova, sve veća, zbunjenost pojačava se dolaskom oluje, uz jezive zvuke koji dolaze iz hodnika.
Ubrzo shvataju da su u zamci nečeg većeg od njihovog poimanja stvarnosti. Zvuk zvonca tjera ih u mahnitu borbu sa nečim iz davne prošlosti.

Od tog, pedeset i nekog, minuta stvari kreću loše po film, u smijeru poznatih riješenja scena strave, viđenih toliko puta, uz prenaglašenu muziku koja više priliči nekom akcionom filmu.
Otac i sin doživljavaju onaj jeftini “trenutak istine” u kojem se jedan drugom izvinjavaju zbog nekih, po radnju nebitnih, stvari.
Ta patetika, uz upotrebu već izlizanog “fuck”, svaki put kad režiser želi da glumac pokaže drčnost i hrabrost, je mogla da se zaobiđe. Neke sekvence aludiraju na “The Fog”, a razgovori o tome “šta želi Jane Doe” su isprazni.

Ono što je za svaku pohvalu je prelijepa scenografija, hodnici u kojima prevladava crvena i zelena boja, kadrovi sa obdukcionog stola kada vidimo unutrašnjost tog tajanstvenog, na trenutke divnog, tijela, i jedan sasvim jednostavan efekat koji utjeruje strah u kosti: zvonce. Ovo je veoma dobar uradak, koji bi ostavio sjajan utisak da je prikazan prije nekoliko godina.

Sam kraj filma ostavlja prostora za nastavak, u nekom novom gradu, u nekom drugom vremenu.

Allana Wood