Home / Recenzije / Manchester By The Sea (recenzija)

Manchester By The Sea (recenzija)

Da mi je neko rekao, pre samo mesec dana, da ću poželeti da pogledam film u kojem glavnu ulogu igra Casey Affleck, ja bih mu se nasmejala u lice. I to sa valjanim razlogom. Naime, Casey je neko ko nikada na mene nije ostavio nikakav utisak, štaviše , uloge koje je do sada odigrao bile su mi mlake i nekako prenaglašeno odglumljene.


Još se sećam “Gone Baby Gone ” u kojem je bio više nego dobar, ali sve posle toga nije mi bilo vredno pažnje. Uopsteno, izgleda da za njegavu pojavu nije bilo baš dobrih uloga koje bi njegovu karijeru pogurale onako kako, definitivno, zaslužuje.
Onda je jedan pametan režiser, Keneth Lonergan ( ” Margaret ” ), koji je takođe i pisac scenarija , odlučio da baš Caseya uzme za glavnu ulogu u svom ostvarenju “Manchester By The Sea” i pusti ovog nedokazanog umetnika da pokaže širok spektar svoje glumačke umesnosti. Ovaj potez je obojici doneo mnoga priznanja i to potpuno zasluženo.

Affleckovu ženu u ovom savršenom filmu glumi Michelle Williams, koja je zablistala i potvrdila da njeno vreme tek dolazi.
“Manchester B. T. S. ” je snažna, emotivna , potresna drama o čoveku koji je doživeo nekoliko stravičnih životnih situacija koje su ga gurnule na marginu društva sa koje nema povratka u nešto što bi prosečan, površan čovek nazvao još i “normalan život “.
Taj ” normalan život ” Lee Chandler je okusio dok je imao porodicu sa kojom se upoznajemo tek nakon što film dobrano krene sa radnjom . On je u ranim četrdesetima, radi kao domar i popravlja sve što se da popraviti i jedino što mu nikako ne ide su međuljudski odnosi koji ga uopšte ne zanimaju. Trpi svoju sumornu svakodnevicu koja se ponekad pretvara u pakao u dodiru sa ljudima koji pokušavaju da ga ponize i omalovaže.

Svestan da mu ne preostaje mnogo toga što bi ga moglo pomeriti sa mesta, on se prepušta alkoholu u ofucanim barovima u kojima se opet, na njegovu nesreću, susreće sa ljudskim šljamom bez skrupula i morala. To ga dovodi u rizične situacije u kojima, jednostavno, eksplodira njegov bes koji kanališe kroz tuče sa nepoznatima.

Besomućno opijanje i agresivnost su u totalnoj suprotnosti sa njegovim trezvenim stanjem. On je apatičan, umrtvljen čovek koji se nosi sa sećanjima koja ga muče i uništavaju. Kada umre njegov stariji brat Joe, koji mu je bio i uzor, Lee biva prinuđen da se vrati u rodni kraj da sredi sve oko sahrane i pobrine se za bratovog sina Patricka koji je u osetljivom, tinejdžerskom uzrastu.
Susreti sa ljudima koji su mu nekada bili bliski, kroz flashbackove, vraćaju mu prošlost kao bumerang, i kroz priču uviđamo svu težinu tereta koji nosi ovaj mladi čovek. Od glave porodice koju su činili njegova žena i troje male dece, pa do trajno oštećenog ljudskog bića , Lee se srozao tokom jedne besane, pijane noći u kojoj je, svojom krivicom izgubio ono najlepše što je imao – svoju decu. Stravična tragedija je ostavila neizbrisive posledice po njegovu psihu i on se odlučio na samoizgnanstvo i povlaćenje pred životom, bežeći u drugi grad, što dalje od gorkih podsećanja na život koji je , nesmotrenošću, izgubio.

Kroz stalno preplitanje sadašnjosti i budućnosti, režiser je na potpuno smiren način ponudio priču koja će vam stegnuti grlo, vodeći vas u dušu glavnog junaka. Jasno je dočarana sva agonija života pod teretom krivice, kao i nastavak istog u zajednici koja ovom ranjenom čoveku ne samo da okreće leđa, već i otežava svakodneni život, ne dajući mu priliku da se zaposli i da nekako pregura dane.

Dojučerašnji prijatelji mu okreću leđa, ali neko ko je stalno bio uz njega je njegov brat čija smrt zadaje novi udarac i dovodi ga u situaciju u kojoj ne ume da se postavi i zagospodari njome. Trenutno starateljstvo nad nećakom Patrickom ( Lucas Hedges ) izvlači ga malo na površinu i on započinje novi ciklus u svom životu, za koji će se ispostaviti da nije nimalo lak. U pokušajima da sa mladićem uspostavi poverenje , Lee donekle gubi svoj gard i njegova oštra odbojnost prema svetu polako otupljuje i on počinje da budi nova osećanja u sebi. Potreba da zaštiti mladića koji se teško nosi sa gubitkom oca nadjačava njegovu antisocijalnu prirodu i on počinje da se prilagođava novonastaloj situaciji.

Film obiluje scenama koje prikazuju turobnost života pod teretom samouništenja i bolno vam predočava karakter čoveka koji ne može da se pomiri ni sa sobom, ni sa onima koje je povredio. Uzroci njegovog bola ne mogu nestati niti se mogu izbrisati, zaboraviti, oni mu ne daju da uspostavi vezu sa ljudima koji pokušavaju da mu se približe.

Sam život kao da mu se ruga iz dana u dan, počev od nemogućnosti da zbog smrznute zemlje sahrani brata do proleća, pa do nećakovih napada panike s kojima pokušava da se nosi najbolje što može.

Režiser je doneo pred nas i nekoliko veoma smešnih scena, onda kada se to najmanje očekivalo, i time je udahnuo životnost sumornoj radnji. Takođe, treba napomenuti da je Casey Affleck maestralno izneo ulogu teško oštećenog čoveka, ne govoreći mnogo, u zaista dirljivim scenama koje nikada neću zaboraviti.

Ne znam koliko je bitna činjenica da je za ovu ulogu osvojio i Oscara, osim da se molim da mu to neće uskratiti nove, sjajne uloge koje mu od srca priželjkujem.

Michelle Williams je ponovo zablistala u ulozi obične mlade žene, majke koja ne ume baš najbolje da prihvati suprugova lutanja i pijančenja sa drugarima. Nespremna za život koji je pretrpan brigom o deci, ona je sve nezadovoljnija i sve češće iskaljuje svoj bes na mužu koji ne želi da promeni neke svoje ružne navike. Konflikti dovode do još gore situacije koja kulminira tragičnim događajem što uništava oboje toliko da jedino što ostaje iza svega je ogromna mržnja koja truje sve što su imali.

Randy napušta Lee-ja i zasniva novu porodicu, da bi u jednom trenutku, nakon rođenja njenog deteta, sva mržnja koju je osećala prema bivšem mužu nestala nakon susreta sa njim. Ono što oboje osećaju je velika praznina nastala štetom koju su naneli jedno drugom. Taj trenutak oproštaja i pokušaja da se ponovo uspostavi bliskost je najlepši trenutak u filmu koji je toliko dobro osmišljen da ga ja lično uvrštavam u omiljene scene ikada…

Pogledajte ovaj prekrasan film jer ćete biti u prilici da naučite mnogo o ljubavi, o besmislu života nakon gubitka voljenih, o ponovnom pronalaženju svrhe u ovom surovom svetu, o prilagođavanju, o otuđenosti, o bespomoćnosti, o praštanju, o praznini koja vas guta a vi ne želite da učinite ništa da to promenite.

Ovo je i film o mladom čoveku kog smrt najvećeg oslonca u njegovom životu – oca, zatiče nespremnog. On se pokušava iščupati iz slike nejasne budućnosti grčevito se držeći za strica

koji je disfunkcionalan, ali je tu za njega i voli ga, te obojica uče jedan od drugoga kako opstati u svetu koji ih nije mazio.
Njihovo putovanje je jedna od najlepših priča koje su ispričane preko filmskog platna i nemate ni jedan jedini izgovor da to putovanje tek tako propustite…