Balaševićeva kćerka piše o paklu koji je proživjela

Jelena o svim svojim problemima i brigama javno piše na svojim blogovima.

Tako je i ovaj put odlučila da o svojoj ne sreći koju je doživljela kao dijete podijeli sa javnošću, prisjetila se perioda kad nije mogla hodati poslije teške prometne nesreće u kojoj je ozlijedila kičmu.

“Sjetila sam se kako su mi u Zmaj Jovinoj ulici vikali ‘Nauči da hodaš’. Sjetila sam se ‘invalidna kalašturo’, iskompleksirana zbog noge ‘kad ćeš na remont?’ Sjetila sam se još dosta ne baš ohrabrujućih stvari za ovih osamnaest godina kako živim drugačije. Ne mislim da bih zbog svog oporavka trebala biti dočekana ovacijama. To i nije moj podvig, ja sam samo htjela ozdraviti. Ali, znam da ima kod nas još slučajeva poput mog. Povrijeđenih, usporenih, kojima je teže, koji nisu krivi ni za što a bore se da budu ravnopravni dio društva. Treba ih ohrabriti, malo je potrebno… ‘

Jelena Balašević je i ranije pisala na svojim blogovima :

“Pre 17 godina, u ovo vreme bila sam na odeljenju intezivne nege u Novom Sadu. Vratna kičma mi je bila povredjena u saobraćajnoj nesreći i ležala sam nepokretna, bez osećaja u čitavom telu. Nije to priča kojom želim da skrenem pažnju na sebe… Dovoljno mi je što sam svaki dan od kad sam prohodala, svojim drugačijim korakom privlačila poglede koji su me, priznajem, pogađali… Prošlo je od tada toliko misli, i radosti i besa, kompleksa, zaključaka, košmara, ali pre svega prelepih dana koji podsećaju koliko je život dragocen.

Zbog svih nas koji se borimo, koji smo nekada sebi teški, koji ne znamo zašto se nešsto desi i tešimo se da je moralo, odlučila sam da podelim svoju priču u knjizi. ‘Pišeš o nesreći koju si doživela?’ Ne. Neće to biti knjiga o nesrćci. To je samo zaplet. Biće to knjiga o sreći.”